Ustavni sud Republike Srbije je na sednici održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo Odluku kojom se utvrđuje da odredba člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014, u daljem tekstu: Zakon) nije u saglasnosti sa Ustavom. Ova Odluka doneta je pod brojem IUz-424/2014 a objavljena je u „Službenom glasniku RS“ broj 13/2017 od 24.02.2017. godine, a u nastavku je objavljujemo u celini:

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna
Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr
Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Milan Marković,
dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav
Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1.
tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2016. godine,
doneo je

Odluku

Pravilnik je objavljen u „Službenom glasniku
RS“, br. 13/2017 od 24.2.2017. godine, a stupio je na snagu 4.3.2017.

Utvrđuje se da odredba člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona o
radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) nije u
saglasnosti sa Ustavom.

Obrazloženje

I

Rešenjem Ustavnog suda broj IUz-424/2014 od 7. septembra 2015.
godine, povodom podnetih inicijativa, pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti
odredba člana 179. stav 3. tačka 5) Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br.
24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14). Donoseći navedeno Rešenje, Ustavni sud je
ocenio da se kao sporna mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja:

– da li poslodavac može imati ovlašćenje da samostalno utvrđuje
da ponašanje zaposlenog predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu
i u vezi sa radom;

– da li navedeni otkazni razlog od strane poslodavca, na način
kako je propisan osporenim članom Zakona, predstavlja povredu pretpostavke
nevinosti, utvrđene članom 34. stav 3. Ustava.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 33. stav 1. Zakona o
Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US,
40/15 – dr. zakon i 103/15), navedeno Rešenje dostavio Narodnoj skupštini na
odgovor. Kako Narodna skupština nije dostavila svoj odgovor na sporna
ustavnopravna pitanja ni nakon isteka predviđenog roka iz dostavljenog Rešenja,
Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu,
nastavio postupak u ovom ustavnosudskom predmetu.

II

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Zakon o radu donela je Narodna skupština, 8. marta 2005.
godine, saglasno ustavnom osnovu utvrđenom članom 97. tačka 8. Ustava, prema
kome, Narodna skupština uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa.
Zakon je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 24 od 15. marta
2005. godine, a stupio je na snagu 23. marta 2005. godine. Ovaj zakon predstavlja
sistemski zakon kojim su uređena prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa,
odnosno po osnovu rada. Zakon o radu je menjan i dopunjavan u više navrata, i to:
2005, 2009. i 2013. godine, a poslednje izmene i dopune ovog zakona su izvršene u
julu mesecu 2014. godine, na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu
(„Službeni glasnik RS“, broj 75/14), koji je stupio na snagu 29. jula 2014.
godine. Na osnovu člana 75. Zakona iz 2014. godine, izvršena je u celini izmena
člana 179. Zakona, kojim su propisani razlozi za otkaz ugovora o radu od strane
poslodavca. Osporenom odredbom člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona o radu je
propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje
radnu disciplinu, ako njegovo ponašanje predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela
učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog
pokrenut krivični postupak za krivično delo.

Za ocenu ustavnosti osporene odredbe Zakona, prema oceni
Ustavnog suda, od značaja su odredbe Ustava Republike Srbije kojima je utvrđeno:
da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (član
4. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već
ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim
pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje
postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra
nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom
suda (član 34. stav 3.); da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima
opšte i posebne nadležnosti (član 143. stav 1.).

Radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja u
ovom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i pojedine odredbe sledećih zakona:

Zakonom o radu, osim već navedene odredbe člana 179. stav 3.
tačka 5) Zakona, propisano je: da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od
strane poslodavca ili zaposlenog (član 175. tačka 4)); da su razlozi za otkaz od
strane poslodavca – ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu
sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje, ako zaposleni svojom krivicom učini
povredu radne obaveze, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu i ako za to
postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca (član 179. uvodne
rečenice st. 1, 2, 3. i 5.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 –
ispravka, 107/05 – ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) je krivično
delo određeno kao delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je
protivpravno i koje je skrivljeno, kao i da nema krivičnog dela ukoliko je
isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela
određena zakonom (član 14.), dok je odredbom člana 22. stav 1. Zakonika
propisano da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično
delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i
mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.
72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) propisano je: da ovaj zakonik
utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu
krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični
zakonik, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.);
da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi
pravnosnažnom odlukom suda (član 3. stav 1.).

III

Odredbama člana 179. Zakona o radu taksativno su navedeni
razlozi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. Ovi razlozi su podeljeni u
četiri grupe i odnose se na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje,
povredu radne obaveze, nepoštovanje radne discipline i na postojanje opravdanog
razloga koji se odnosi na potrebe poslodavca. U grupi razloga koji se odnose na
nepoštovanje radne discipline nalazi se i osporeno rešenje iz člana 179. stav 3.
tačka 5) Zakona, kojim je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu
zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, ako njegovo ponašanje predstavlja
radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od
toga da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak za krivično delo. Iz
navedenog rešenja proizlazi da je poslodavac ovlašćen da samostalno ceni da li
ponašanje zaposlenog predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i
u vezi sa radom, i da ukoliko to utvrdi, zaposlenom može otkazati ugovor o radu
zbog nepoštovanja radne discipline. Pri tome je, u ovom slučaju, za poslodavca
irelevantna činjenica da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak ili
nije. Ovo je posebno bitno i zbog toga što je kao jedan od razloga za otkaz
ugovora o radu od strane poslodavca (u okviru grupe postojanja opravdanog razloga
koji se odnosi na ponašanje zaposlenog), predviđeno da poslodavac može zaposlenom
da otkaže ugovor o radu ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili
u vezi sa radom (član 179. stav 1. tačka 2) Zakona).

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da, do izmena Zakona
iz 2014. godine, članom 179. Zakona otkazni razlozi od strane poslodavca nisu
bili grupisani, već je postojalo devet otkaznih razloga zbog kojih je poslodavac
mogao zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako je za to postojao opravdani razlog
koji se odnosio na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe
poslodavca. U pogledu nepoštovanja radne discipline, bilo je predviđeno da
poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako zaposleni ne poštuje
radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje
takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. tačka 3) osnovnog
teksta Zakona). Iz navedenog sledi da je nepoštovanje radne discipline, kao
otkazni razlog od strane poslodavca, do poslednjih izmena i dopuna Zakona iz
2014. godine, bilo određeno opštom klauzulom koja je upućivala na akte
poslodavca, jer je njima bila propisana radna disciplina koja se mora poštovati
(odnosno povreda tako propisane radne discipline mogla je biti razlog za otkaz
ugovora o radu od strane poslodavca). Izmenama i dopunama Zakona iz 2014. godine
razlozi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca usled nepoštovanja radne
discipline se konkretizuju u samom zakonu, i to enumeracijom konkretnih radnji
koje predstavljaju povredu radne discipline zaposlenog (razlog za to je dat u
obrazloženju Predloga ovog zakona, u kome je navedeno da „se dešavalo da pojedini
poslodavci u slučaju određenih povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne
discipline zaposlenog nisu mogli otkazati ugovor o radu, jer te slučajeve nisu
predvideli opštim aktima i ugovorima o radu, što je bio uslov za otkaz ugovora o
radu“. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da postoji velika sličnost između razloga
koji se odnose na povredu radne obaveze i razloga za nepoštovanje radne
discipline, jer samim Zakonom nije definisan pojam radne obaveze, odnosno radne
discipline). I pored taksativno navedenih konkretnih radnji koje predstavljaju
nepoštovanje radne discipline od strane zaposlenog i zbog kojih poslodavac može
otkazati ugovor o radu zaposlenom (tač. 1) do 7) člana 179. Zakona), Zakonom iz
2014. godine je ipak zadržan i razlog iz prethodno važećeg zakona koji je
upućivao na akte poslodavca, pa je tako tačkom 8) člana 179. Zakona propisano da
poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu
disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da
ne može da nastavi rad kod poslodavca (identično rešenje kao što je bilo
predviđeno i članom 179. tačka 3) osnovnog teksta Zakona o radu).

Tako sada, saglasno članu 179. stav 3. Zakona o radu,
poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu
disciplinu iz osam taksativno navedenih razloga u Zakonu, a svi ovi razlozi, kao
i razlozi vezani za povredu radne obaveze iz stava 2. istog člana Zakona mogu se
svrstati u tzv. disciplinske otkazne razloge koji se prepoznaju i po tome što
pod određenim uslovima mogu da dovedu do izricanja mera za nepoštovanje radne
discipline, odnosno povrede radne obaveze umesto otkaza ugovora o radu, koje su
propisane članom 179a Zakona, a koje su identične nekada postojećim
disciplinskim merama koje su se izricale zaposlenima (privremeno udaljenje sa
rada, novčana kazna i sl.) dok je postojao institut disciplinske odgovornosti
zaposlenog, a koji je napušten već Zakonom o radu od 2001. godine.

U pogledu otkaznih razloga predviđenih Zakonom o radu, Ustavni
sud ukazuje da je zakonodavac u formalnom smislu napravio razliku u razlozima za
otkaz ugovora o radu vezanim za učinjeno krivično delo na radu ili u vezi sa
radom. Najpre, prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona, poslodavac može
zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo
na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju, odgovornost za učinjeno
krivično delo na radu ili u vezi sa radom utvrđuje sud, tako da pravnosnažna
osuđujuća presuda krivičnog suda sama po sebi predstavlja razlog za otkazivanje
ugovora o radu od strane poslodavca. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je zbog
kritika pravne nauke i stavova sudske prakse nadležnih sudova u rešavanju radnih
sporova, ovo zakonsko rešenje precizirano u odnosu na prethodno važeće rešenje,
koje je bilo izloženo navedenim kritikama, a koje je davalo mogućnost poslodavcu
da otkaže ugovor o radu „ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa
radom“, pa je veliki broj poslodavaca, pogrešno tumačeći navedenu odredbu
Zakona, otkazivao ugovore o radu pre nego što se zaposleni proglasi krivim za
učinjeno krivično delo. Tako je u jednoj od presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. I
393/2006 od 19. septembra 2006. godine navedeno „da bi ovaj otkazni rok mogao
biti upotrebljen relevantna je činjenica da je zaposleni učinio krivično delo na
radu ili u vezi sa radom i da je o tome doneta pravnosnažna osuđujuća presuda
krivičnog suda. Samo ona znači da je otkazni razlog nastao i tek tada poslodavac
može da ga upotrebi“. Naime, već tada je uočena pravna nedostatnost navedene
zakonske norme koja je usled svoje nepreciznosti i nedorečenosti ostavljala
prostor za različito tumačenje i pogrešnu primenu u praksi. Iz tih razloga je
ovako formulisan otkazni razlog i uklonjen iz člana 179. Zakona na osnovu izmena
i dopuna Zakona izvršenih 2014. godine.

Za razliku od ovog otkaznog razloga, osporenom odredbom člana
179. stav 3. tačka 5) Zakona poslodavcu se daje ovlašćenje da može otkazati
ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, ako njegovo ponašanje
predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, i
to nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog pokrenut i vođen krivični
postupak za krivično delo ili ne.

Dakle, prema osporenom zakonskom rešenju, poslodavac je taj
koji samostalno odlučuje da li propisani otkazni razlog postoji ili ne postoji,
odnosno da li ponašanje zaposlenog u konkretnom slučaju predstavlja radnju izvršenja
krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom ili to ne predstavlja. Kako je
postojanje radnje bilo kog krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom
zaposlenog (što svakako predstavlja širok dijapazon krivičnih dela) predviđeno
kao mogući otkazni razlog, to znači da će nadležni organ poslodavca (ako je reč
o pravnom licu) ili sam poslodavac (ako nema to svojstvo) moći da ispituje da li
određeno činjenje ili nečinjenje zaposlenog predstavlja radnju izvršenja krivičnog
dela, pa ako nađe da je to tako, onda će doneti rešenje o otkazu ugovora o radu
zbog nepoštovanja radne discipline, a ne zbog učinjenog krivičnog dela. Pri tome
je irelevanta činjenica da li je do krivičnog gonjenja uopšte došlo (bilo po
službenoj dužnosti ili po privatnoj tužbi) ili nije.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je
osporenom odredbom Zakona o radu poslodavcu u suštini dato ovlašćenje koje može
imati samo sud, jer, u konkretnom slučaju, poslodavac bez vođenja „krivičnog“
postupka i bez obezbeđivanja zaposlenom svih ustavnih garancija koje se odnose na
pravnu sigurnost u kaznenom pravu, samostalno utvrđuje da li ponašanje zaposlenog
predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela ili ne. Naime, prema oceni Suda, ovakvo
Zakonom dato ovlašćenje poslodavcu, predstavlja zapravo poveravanje određenih
ingerencija krivičnog suda poslodavcu, a za šta ne postoji utemeljenje u Ustavu
Republike Srbije.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je utvrdio da se
osporenom odredbom člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona o radu narušava ustavna
garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni ustavna
garancija prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 3.
Ustava, prema kojoj se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova
krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba
člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona nije u saglasnosti ni sa načelom vladavine
prava iz člana 3. Ustava, budući da ovo načelo, kao jedno od temeljnih načela
svakog demokratskog društva, podrazumeva i to da norme svakog opšteg pravnog
akta budu jasne, određene i predvidive, kako je to Evropski sud za ljudska prava
definisao standardom autonomnog pojma zakona i kako je, u skladu sa tim
standardom, izraženo u više odluka Ustavnog suda (npr. IUz-27/2009,
IUz-107/2011, IUz-299/2011 i dr. – „da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne
samo formalno, nego i u sadržinskom smislu, taj zakon, odnosno njegove norme
moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na
koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom, kako ne bi zbog
nepreciznih, ali i nedostatnih normi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih
zajemčenih prava ili pravnih interesa“).

Polazeći od navedenih stavova, Ustavni sud ukazuje da su
osporenom odredbom člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona upravo dovedeni u pitanje
navedeni standardi koji su morali biti poštovani zarad obezbeđenja ustavnih
načela vladavine prava, pravne sigurnosti i jednakosti svih pred Ustavom i
zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da osporena odredba Zakona, iako
po svojoj pravnoj prirodi jeste opšta, jer se odnosi na neodređeni broj
slučajeva, nije u dovoljnoj meri precizna, jasna i predvidiva, jer njome nije
omogućeno zaposlenima da unapred imaju saznanje o tome koje će sve ponašanje
zaposlenog poslodavac okarakterisati kao radnju izvršenja krivičnog dela u
konkretnom slučaju, imajući u vidu da poslodavac samostalno ceni postojanje
navedenog otkaznog razloga, bez ikakvog bližeg određivanja protivpravnog ponašanja
zaposlenog.

IV

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je ocenio da odredba
člana 179. stav 3. tačka 5) Zakona o radu nije u saglasnosti sa Ustavom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredaba
člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo
Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 179. stav
3. tačka 5) Zakona o radu, navedenog u izreci, prestaje da važi danom
objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Broj IUz-424/2014

Predsednik Ustavnog suda,

Vesna Ilić Prelić, s.r.