Pravnim stavom o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine VKS je zauzeo stav da:
“Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredbe ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.
Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.”
Nakon pravnog stava iz 2018. godine, doneto je stotine revizijskih odluka Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je primenjivan ovaj stav, pa je i na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda koja je održana dana 16.03.2021.godine, usvojena sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 75/2020 od 4.06.2020. godine, da “Kada banka postupku odobrenja kredita korisniku prezentuje obračun naknade troškova obrade kredita kroz efektivnu kamatnu stopu, tada ugovaranje njihove naplate kroz zadržavanje dela sredstava u trenutku puštanja kredita u tečaj predstavlja povredu načela savesnosti i poštenja.”
Dopuna stava od 16.09.2021.godine, sadrži u odnosu na stav iz 2018.godine, dodatni stav 3 kojim se kaže: “Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.”
Kada se dotadašnji pravni stav Suda o nekom pitanju menja, zauzima se drugi, novi, zaseban, bitno drugačiji pravni stav. Dopuna jednog istog stava, kao u ovom konkretnom slučaju, novim pasusom, radi preciziranja, mora čuvati njegovu – istog pravnog stava bespogovornu neprotivurečnost, koherentnost i celovitost.
Izraz “jasno i nedvosmisleno” iz pravnog stava iz 2018.godine, stoga valja tumačiti tako da ponuda obuhvata i precizno bankarsko iskazivanje/dokazivanje strukture troškova kredita, u skladu sa zaštitom interesa potrošača kredita i dobrim običajima prethodnog iscrpnog obaveštavanja druge “slabije” strane o uslovima poslovanja (od strane banke).
Kvalifikativ “ne mora posebno” u pridodatom pasusu dopune stava od 16.09.2021.godine, jednostavno znači da predmetna struktura i visina troškova kredita mogu da budu prikazani-bilo striktno, tehnički u okviru same ponude, bilo izdvojeno-ali uvek kao sastavni deo ponude koju klijent (ne)prihvata. Novi pasus u dopuni stava od 16.09.2021. godine, nije bio nužan, ali je mogao biti koristan, da nije obrazloženja dopune stava iz koga se tek vidi da dopuna stava nije dopuna, već sasvim novi pravni stav.
Teorijski i praktično je izuzetno važno naročito sledeće: šta znači formulacija iz pridodatog pasusa u dopuni stava od 16.09.2021. godine da “banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu”, tj. ukupno naplaćenih usluga dotičnog bankarskog poslovanja na koje je klijent pristao prihvatajući ponudu za kredit?
Respektivno “posebno” privlači pažnju naročito iz ugla jezičkog, a u vezi sa sistemskim i ciljnim (pa i istorijskim) tumačenjem. Naime, predmetno “posebno” može da ima u datom miljeu bar tri logička značenja.
Prvo, banka pri odobravanju kredita nije uopšte obavezna, nema nikakvu dužnost da dokazuje tu strukturu, šta u te troškove spada, a ni da li postoje, odnosno šta ih sve čini, niti da obrazlaže predviđenu/naplaćenu visinu pojedinih komponenti ukupnih bankarskih troškova obrade kredita u svakom pojedinačnom slučaju. Tako u troškove kredita može da uđe i premija osiguranja od određenog rizika, što jedan srodan stav VKS, usvojen istovremeno, to izričito i predviđa, a tiče se obaveze korisnika stambenog kredita prema Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stabmenih kredita, pri čemu “banka nije dužna” (tu čak nema ni ono “posebno dužna”) da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna premije osiguranja.
Postavlja se pitanje odakle ova distinkcija, da li u stvari “posebno” treba zanemariti i tamo gde izričito piše, te da ono nema nikakvog normativnog i efektivnog značenja?
Drugo moguće tumačenje analiziranog “posebnog” glasilo bi: banka je u kreditnoj ponudi dužna, ali ne detaljno, ne podrobno, već ovlaš, površno i delimično (ne baš svaku stavku troškova kredita i precizno) da predmetno polje prikazuje i dokazuje, odnosno argumentuje. To bi bilo neko srednje elastično tumačenje, što ostavlja prostor za nedosledno postupanje u praksi, za arbitrernost i diskrecionarnost, za pravnu neizvesnost kod klijenta, za izneverivanje njegovih legitimnih očekivanja u rangu evropskog pravnog standarda.
Treće tumačenje bi se sastojalo u sledećem: posebno/specijalno isključivo i samo u smislu “zasebnog” mesta prezentovanja neophodnih čitkih i potpunih bankarskih podataka i cifara. Ono se svodi na formalno gledište da se novim/dopunjenim stavom (trećim stavom) suštinski ništa ne menja. Idući za ovim naivnim rezonovanjem, banka je i dalje u obavezi da troškove svojih usluga nesumnjivo, nedvosmisleno i jasno unapred dokumentuje, prikaže, dokaže, i to razgovetno i precizno, a ne samo generalno uzev. Ali ne strogo i bespogovorno lokacijski izdvojeno, već bi tako nešto mogla učiniti u sklopu konkretne kreditne ponude ali i posebno no uvek strukturisano i cenovno specifikovano, dakle krajnje određeno. Dakle prema toj pravnoj liniji, banka ne bi bila oslobođena obaveze da iskazuje šta sve i koliko ponaosob ulazi u troškove bankarskih usluga pri odobravanju kredita.
Zbog ogromnih razlika u prikazanim hipotetičkim tumačenjima i njihovih neizbežnih krupnih pravnih i drugih posledica, predlaže se Opšta sednica, kako bi se izglasala još jedna objašnjavajuća, objedinavajuća alineja u okviru istog pravnog dokumenta, a sve u cilju dostizanja bar zrnaca pravde u Srbiji i kakvog-takvog blokiranja nastavljenog, i već dostignutog i pretećeg narušavanja pravne sigurnosti i uspostavljanja prozračnosti bankarskog poslovanja. Da bi se krenulo u ostvarenje postulata jednakopravnosti građana, zabrane bilo kakve jurističko-sudske retroaktivnosti i očuvanja razgraničenja zakonodavne i sudske nadležnosti.
Advokatska komora Srbije je u zahtevu za dodatno obrazloženje dopune stava Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021. godine, iznela sve razloge zbog čega smatra da je potrebno dodatno razjašnjenje, ali od Građanskog odeljenja VKS nije udovoljeno tom zahtevu.
Advokatska komora Srbije ostaje pri svim navodima iz zahteva za dodatno razjašnjenje dopune stava od 16.09.2021.godine, i smatra da je nužno da se Opšta sednica VKS izjasni i zauzme stav.
Iz revizijskih odluka donetih nakon dopune stava Građanskog odeljenja VKS od 16.09.2021. (Rev 6180/2021 od 28.10.2021., Rev 4679/2021 od 06.10.2021., Rev 5095/2021 od 14.10.2021., Rev 4895/2021 od 06.10.2021.) proizilazi da se ne radi o dopuni stava od 22.05.20218. godine koji je potvrđen stavom od 16.03.2021. godine, već da se radi o potpuno novom stavu Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, jer obrazloženje navedenih revizijskih odluka nije u vezi stava 3. dopune stava od 16.09.2021., već je potpuno drugačija primena stava 2. koji je usvojen 22.05.20218. godine, a koji nije menjan i po kome sada nije ništava odredba ugovora o kreditu po kojoj banka može korisniku kredita da trošak obrade kredita i puštanje kredita u tečaj naplati jednokratno u procentualnom iznosu od iznosa realizovanog kredita.
U odnosu na jednokratnu naplatu troškova obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, stav VKS se nije promenio, ali se promenila sudska praksa istih sudija istog suda. Tako na primer: presudom VKS Prev 294/2020 od 05.11.2020. usvaja se revizija tužioca – korisnika kredita, preinačavaju presude nižestepenih sudova i utvrđuje da je delimično ništav ugovor o kreditu u delu koji se odnosi na isplatu iznosa od 2% od iznosa ukupno odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, sa obrazloženjem da se ugovaranjem naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu direktno iz iznosa odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke, te da takvo postupanje banke ne može uživati pravnu zaštitu i da banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope jedino može vršiti naplatu troškova obrade kredita. Ovu odluku je potpisao dr Dragiša Slijepčević, predsednik Građanskog odeljenja VKS. U revizijskim odlukama donetim nakon dopune stava od 16.09.2021., dozvoljava se odlučivanje o posebnim revizijama banaka, preinačavaju presude donete u skladu sa stavom iz napred citirane presude Prev 294/2020 od 05.11.2020. i odbija tužbeni zahtev korisnika kredita sa obrazloženjem da se troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj iskazuju kroz efektivnu kamatnu stopu, ali da mogu biti određeni procentualno i naplaćeni jednokratno od iznosa realizovanog kredita, te da sporna odredba ugovora o kreditu nije ništava.
Imajući u vidu da se Opšte sednica Vrhovnog kasacionog suda saziva prema članu 12. stav 2 Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda: “kada između veća iz različitih odeljenja, ili između odeljenja nastane nesaglasnost u primeni propisa, ili kada na sednici odeljenja ne može da se usvoji pravno shvatanja, i u drugim slučajevima propisanim zakonom i Poslovnikom, a po članu 11. stav 1 alineja 2 Poslovnika Opšta sednica je nadležna da razmatra primenu zakona i drugih propisa, smatramo da je neophodno da se Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda izjasni i obrazloži različitu primenu nepromenjenog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. i 16.03.2021. dopunom od 16.09.2021.
Izvor: sajt Advokatske komore Srbije
Naslov: Redakcija
