Каквим доказима располажу приликом подизања оптужнице, како своје тврдње бране на суђењу и зашто се стиче утисак да све више оптужница „пада”?
После низа поступака у којима су некадашњи министри, припадници појединих политичких партија, директори, власници предузећа и државни службеници ослобођени одговорности, јавност је недавно сазнала за још један. Одговорности за злоупотребу службеног положаја подстрекавањем, пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда, ослобођен је бизнисмен из Звечана Звонко Веселиновић. Одлучујући по жалбама, Апелациони суд је потврдио овакву одлуку.
Образлажући одлуку, другостепени суд је навео да није прихватио ниједну тврдњу коју је тужилац изнео у жалби, као и да је суд правилно ценио све доказе изведене током поступка. И многи правници који су имали увид и у ову оптужницу и у образложење пресуде изречене бизнисмену сложили су се у једном – да тужилац није доказао тврдње које је изнео у оптужници.
Управо на ову чињеницу, да тужилац мора да докаже све своје тврдње, указује професор Правног факултета Милан Шкулић.
– По новом Законику о кривичном поступку стриктно је регулисано да је терет доказивања на овлашћеном тужиоцу. То значи да тужилаштво мора да докаже да је учињено кривично дело које је предмет оптужења и оно, како се каже у теорији, сноси ризик недоказивања. У случају да тужилац не успе да учини извесном сумњу да је учињено кривично дело, та оптужница пропада – објашњава Шкулић, а на питање да ли може да се каже да су тужиоци криви за „падање” оптужнице, каже да је „тешко рећи ко сноси одговорност за тако нешто”.
Судија основног суда у Београду, који је желео да остане анониман, каже да ослобађајућој пресуди може да „кумује” више разлога, али најчешћи је да тужилац није могао да докаже тврдње које је изнео у оптужници.
– Понекад имам утисак и да поједини тужиоци оптужницу или оптужни предлог подижу „по налогу”. Тужилаштво је организација у којој, најпростије речено, заменик тужиоца мора да поступи по налогу свог надређеног, чак и кад се не слаже с „обавезним упутством”. Друга ствар која може да доведе до изрицања ослобађајуће пресуде јесте да је тужилац током истраге којом руководи дужан да прикупља податке које подједнако иду у корист и окривљеном и оптуженом. Већ у следећем моменту, на суду, тужилац је странка у поступку и на њему је да докаже тврдње које је изнео у оптужници. Такође, одбрана која треба активно да учествује у прикупљању доказа током истраге, са, да тако кажем, правим доказима излази тек на рочишту – наводи судија.
Радован Лазић, председник УО Удружења тужилаца и заменика тужилаца Србије, за „Политику” каже да није исти степен сумње и квалитет доказа потребан за подизање оптужнице и за доношење осуђујуће пресуде. За подизање оптужнице, објашњава Лазић, тражи се оправдана сумња, а за осуђујућу пресуду пуна извесност те сумње.
– Сасвим је извесно да тужилац има квалитет доказа подобних за оправдану сумњу, али да они за суд не представљају пуну извесност да се нешто догодило на начин на који је то тужилац описао. Једноставно, различит је квалитет доказа који су довољни за подизање оптужнице и оних који су потребни за осуђујућу пресуду – објашњава Лазић.
Колико је тешко тужиоцу да докаже своје тврдње током судског поступка зависи, каже Лазић, од случаја до случаја.
– Понекад су предмети лаки. Такви су, рецимо, случајеви у којима окривљени признају извршење дела. Понекад, окривљени негира извршење дела и пружа доказе који тезу тужилаштва доводе у питање и у тим предметима мора много више да се ради. Управо је у предметима који су медијски најатрактивнији кривицу тешко доказати. То се посебно односи на предмете из области коруптивних кривичних дела, привредног и организованог криминала – каже Лазић.
На питање да ли оптужнице не опстају јер се подижу под притиском одређених структура власти, Лазић каже да за конкретне случајеве није чуо. Међутим…
– Из неких одлука то би се, свакако, могло закључити – каже Лазић.
Адвокат Дејан Ћасић сматра да је један од разлога лошег квалитета оптужница то што се тужиоци још нису навикли на посао који су донедавно обављале истражне судије.
– Потребно је додатно време да се тужиоци и стручно и кадровски у потпуности прилагоде тужилачкој истрази – наводи Ћасић и наводи да треба бити врло опрезан приликом поступања против појединаца где нема конкретних доказа, односно чињеница које би несумњиво указивале на то да је неко извршио кривично дело због којег је осумњичен.
Извор: сајт Политике, Мирослава Дерикоњић
