Став Уније послодаваца Србије је да образовање мора одговарати потребама тржишта и да је учење кроз рад једини пут ка обезбедјивању квалитетне и добро обучене радне снаге – што сад није случај, из којих разлога је непоходна ефикасна и ефективна реформа система образовања у Републици Србији, али уз правовремено укључивање свих непосредно заинтересованих страна у чијем интересу се ова реформа спроводи.
Унија послодаваца Србије последњих 10 година инсистира на неопходности измена система образовања, а у прилог томе говоре бројни пројекти које је реализовала уз помоћ Солида Суиссе и Међународне организације рада, а који су имали за циљ да промовишу значај стручне праксе и међу послодавцима и међу младима, испитају потребе послодавца и предложе конкретне измене које ће допринети бољем одзиву послодаваца да оргнизују праксу у својим предузећима. Постигнути резултати указују на то да послодавци пре 10 година нису имали свест о значају стручне праксе и да су је спорадично организовали, а да данас у својим предузећима велики број њих организује стручну праксу и жели да пружи младима неопходно практично искуство. Исто тако захваљујући залагањима Уније послодаваца Србије кроз ове пројекте повезане су школе са послодавцима, потписан је значајан број уговора о сарадњи између средњих школа и послодаваца, али и факултета и послодаваца. Као једина послодавачка организација која дуги низ година истражује и ослушкује потребе послодаваца и њихову усаглашеност са системом образовања и која годинама инсистира на неопходности измена овог система и предлаже начине за њигову измену, Унија послодаваца Србије изражава велико разочарање што није позвана да учествује у изради овог Нацрта закона који без послодаваца не може да се спроводи.
И зато, читајући текст Нацрта закона о дуалном образовању, оправдано сматрамо да је цео поступак утврђивања текста Нацрта био нетрансапрентан за већину заинтересованих страна, које су морале да буду бар обавештене, ако не и консултоване о истом.
Консултације ове врсте, као и укључивање у Радну групу која је припремала текст Нацрта, су поготово морале да се обаве са социјалним партнерима (репрезентативним синдикатима и Унијом послодаваца Србије), као странама које ће највише бити »погођене« новинама – жалосно је што не можемо рећи да ће »имати« највише интереса (а требало би!) овим реформама.
Унија послодсаваца Србије, као једини репрезент српске привреде, није добила званичан позив ни да учествује у радној групи за израду Нацрта, чак ни да буде учесник на јавним расправама, иако се у фебруару ове године УПС обратила Министарству просвете, науке и технолошког развоја са иницијативом да учествује у радној групи иа израду Нацрта закона, након што је незванично сазнала да се Нацрт закона о дуалном образовању припрема.
1. Из Нацрта закона се не види његов јасан циљ, што је наша кључна примедба, али се зато јасно види да приређивач Нацрта не зна разлику између РАДА и ПРАКСЕ!
Наиме, овај Закон би морао да обезбеди услове за стицање, усавршавање и развој компетенција у складу са потребама тржишта рада и да буде подстицајан за послодавце да се укључе у његово активно спровођење, и као такав би морао да се ослања на Стратегију развоја образовања и Стратегију развоја индустрије у Србији, те да поштује начела и друге одредбе целокупног законодавног система Републике Србије (Закон о радну, Закон о волонтирању, Закон о социјално-економском савету, Уредбу о утврђивању опасног рада за децу и др. прописи) – једноставно не може да представља неки издвојени акт, донет за себе, већ акт који треба да »живи«, да се спроводи и омогући одрживи привредни развој, допринесе јачању конкурентности српске привреде и развоју предузетништва, изградњи флексибилног тржишта рада и компетентној радној снази и промовисању привредног простора Србије као респектабилне инвестиционе дестинације.
2. Приређивач Нацрта, не познаје основна начела и материју ратификованих конвенција Међународне организације рада (овде првенствено мислим на Устав МОР-а и Конвенцију бр. 87 и др. ), с обзиром на то што у социјалне партнере (и то на првом месту), убраја привредну комору, која није организација слободно удружених послодаваца, на добровољној основи, већ је организована по »сили Закона«.
3. Такође, кроз цео нацрт, дају се велика овлашћења Привредној комори, а да се претходно не поставља питање стручног кадра, других капацитета, ефективности и ефикасности њеног рада. Још је већи проблем, што се то оставља на уређење неким будућим подзаконским актима и једностраним актима саме ПКС.
4. У Нацрту закона када се говори о структури уписа ученика по подручјима рада и образовним профилима у дуалном образовању утврђује се у складу са потребама привреде и могућностима даљег школовања будућих ученика, и разрађује се даље ко учествује у изради предлога плана уписа, а да се заборавља на Закон о социјално-економском савету, којим је предвиђерно да “Социјално-економски савет разматра питања: развоја и унапређивања колективног преговарања, утицаја економске политике и мера за њено спровођење на социјални развој и стабилност, политике запошљавања, политике зарада и цена, конкуренције и продуктивности, приватизације и друга питања структурног прилагођавања, заштите радне и животне средине, образовања и професионалне обуке, здравствене и социјалне заштите и сигурности, демографских кретања и друга питања у складу са актима Социјално-економског савета”. Из цитираног следи да приређивач Нацрта, није водио рачуна да постојећу структуру и могућност формирања локалних социјално-економских савета (које чине представници локалних власти и представници социјалних партнера (репрезентативних синдиката и удружења послодаваца)), а који савети већ имају наведене надлежности, повеже и само можда прецизира у смислу циља норме члана 7. Нацрта.
5. Када је реч о условима за послодавца, и ту су нарочитио спорне одредбе о обезбеђењу примене мера за безбедност и здрављу на раду, што је јако велика одговорност на страни псолодавца (он је по закону одговоран за сва лица која се нађу у његовом пословном простору, али се поставља питање како се ово спроводи у пракси за ученике, и да ли је у изради одредби које регулишу ову област консултована Управа за БЗР и Инспекција рада).
6. Такође, Нацртом је прописано да поступак испуњености услова за послодавца врши Привредна комора Србије. Према речима представика ПКС, ова потврда је без наканаде, али документација која се прилаже, свакако се не може »прибавити« без накнаде, а захтева и додатно време и додатно ангажовање запослених код послодавца. Такође спорна је и обавеза обучавања инструктора, који мора да прође обуку од чак 40 сати како би добио лиценцу Привредне коморе Србије. Постављамо питање да ли један инжењер који 30 година обавља свој посао и који је обучио значајан број нових радника мора и жели да пролази некакву обуку која подразумева стицање некаквих дидактичких вештина, када су то вештине које поседују наставници, који се годинама школују за то и који требају у сарадњи са »инструкторима« да реализују учење кроз рад.
7. Међусобни односи школе и послодавца уређују се уговором у складу са овим законом, прописани су обавезни елементи уговора, где је нарочито спорна обавеза послодаваца да ће изводити учење кроз рад о сопственом трошку и одговорности, а да при том нема никакве законске подстицаје (који би морали бити предвиђени искључиво овим законским текстом!), сем тога да ће на крају циклуса школовања, а питање је да ли ће? (јер и поред чињенице да је по овом нацрту највећа обавеза и одговорност на послодавацу, постоји и одговорност наставника и школе за квалитет пренетих знања, одговорност Министраства за програме, одговорнсот ученика за завршетак свог школовања и његова жеља да се укључи у процес рада), добити радну снагу спрам потреба свог рада и пословања.
8. Овде се чак ни не помињу финансијска средства за прилагођавање радног места особама са инвалидитетом, које такође, нажалост, ни у једној речи нису посебно поменуте као ученици, којима би се дала могућност за дуално образовање.
Као обавезан члан уговора не наводи се и разлог раскида уговора који је на послодавчевој страни (а што је једна од најозбиљнијих примедби на овај нацрт, из које се види да послодавци нису консултовани!), услед технолошких, економских или организационих промена (а које промене свакако признаје и наш Устав, кад прокламује слободу предузетништва и неповредивост приватне својине, односно Закон о раду, који предвиђа могућност оваквих промена), и које промене могу условити смањење броја запослених, овим променама може бити обухваћено и радно место »инструктора«, и сл. промена услед нпр више силе, које све могу бити оправдани разлог за раскид уговора од стране послодавца, а Нацрт их не познаје. Из наведеног следи, да је једино статус ученика код послодавца за време трајања уговора сигуран!
9. Нацртом је предвиђена обавеза закључења уговора до краја календарске године која претходи школској години, па с правом постављамо питање како ће се унапред знати ко ће од ученика и у ком броју уписати стручне школе?
10. Последице раскида уговора, предвиђене чланом 19. Нацрта не можемо сагледати, с обзиром да не знамо шта се дешава када другог послодавца на теритирији локалне самоуправе нема. Како ће ученици наставити образовање?
11. Нацрт закона о дуалном образовању ставља на терет послодаваца материјално и финасијско обезбеђење, и иде дотле да у члану 32. стоји да послодавац о свом трошку мора да изврши проверу здравствене способности ученика! Овде напомењемо да је у области радног законодавства предвиђено да запослени мора да достави доказ послодавцу приликом заснивања радног односа (негде чак и конкурисања (прим. ради у државним органима)), о свом здравственом стању за обављање предметних послова.
Накнада за “продуктиван рад” (без улажења у то како се та продуктивност ученика утврђује, што је опет, поредећи радно законодавство, прописано актима послодавца за запослена лица и представља најсложенији део кључних општих аката (део који се односи на зараде и елементе за обрачун (радни учинак запослених и сл.)), по нама у овом законском решењу не може да стоји, јер је велика обавеза и финансијска и папиролошка (јер би послодавац посебним актом морао да уреди начин утврђивања продуктивноти, односно вредновање рада ученика), а поготово и на чињеницу да баш ученик има конкретне бенефите од стицања нових практичних знања и вештина, искуства, оспособљавања за рад у струци, правима, обавезама и одговорностима из радног односа, принципима понашања у колективу, тимском раду, међусобним односима запослених, упознавања са културом етичког и пословног понашања, односима са клијентима, пословним партнерима, странкама, изгледом пословних просторија, радним амбијентом – укратко он постаје конкурентнији на тржишту рада.
12. Казнене одредбе за послодавца су такође веома спорне.
13. Прелазне и завршне одредбе, предвиђају рок од једне године за доношење подзаконсих аката, што је у овом случају неприхватљиво из два разлога. Поред примедбе, да Закон неће моћи да почне са применом од школске 2018/2019, јер је за спровођење, поред доношења подзаконских аката, потребно и на основу ових аката да Привредна комора “обучи” инструкторе и изда “потврде” послодавцима, за чега је потребан неки додатни рок, стоји и примедба да је ово још једна потврда нетранспарентности и неизвесносности целог законодавног процеса, с обзиром да на ова једнострана подзаконска акта која су дата у надлежност Минситру/Привредној комори, заинтересоване стране неће имати могућност да дају своје коментаре.
Из свега наведеног, из ралога значаја који овакава значајна промена у систему образовања Србије доноси, свакако треба да се, и то позитивно, одрази на привреду Србије и њен одрживи развој, допринесе развоју свести, унапређењу друштвене одговорности, партнерству, атрактивности за улагање, предлажемо озбиљан приступ овом проблему – предлажемо да се цео законодавни процес врати на почетак, да буде транспарентан, да се у њега укључе све заинтересоване стране, да се направе свеобухватне консултације, анализа постојећег стања и реалних потреба, да се определе примерени рокови за овакве сложене промене и цео закондавни процес – једном речју да се Србија определи за циљ који овим законом хоће да постигне!
Извор: www.poslodavci.rs
