Продавац некретнине који је у браку у обавези је да приликом склапања уговора и његове овере код нотара поведе брачног партнера. То прописује Породични закон, који јасно дефинише заједничку имовину.
Наиме, заједничка имовина је имовина коју су супружници стекли или купили у току трајања брачне заједнице. То могу бити некретнине (кућа, стан, плац, локал), али и аутомобил, намештај, уметнине…
Куповина стана након венчања није исто што и куповина некретнине пре склапања брака, барем не по питању права својине. То значи да уколико купите стан на ваше име пре ступања у брак, он ће и након венчања бити ваша приватна својина. Међутим, ако решите да некретнину купите након ступања у брак, он постаје заједничка својина, па у том случају важе и нека друга, строжа правила. Тада некретнина постаје заједничка имовина оба брачна друга и њом, као таквом, они управљају заједнички и споразумно.
Законска је претпоставка да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки, тачније износе по 50 одсто, али важно је нагласити да је на суду могуће доказивати и другачије.
Код заједничке имовине сматра се да је право својине на одређеној некретнини уписано на оба супружника, чак и онда када је упис извршен само на једног од њих, под условом да нема одлуке суда или писменог споразума о деоби. Ово све исто важи и за укњижбу, тј. када је упис непокретности у Катастар извршен само на име једног брачног друга, подразумева се да се упис односи на оба супружника.
Оно по чему се заједничка имовина највише и разликује од посебне (личне) имовине је то што супружници не могу самостално, без сагласности другог брачног друга, располагати заједничком брачном имовином и продавати је.
Извор: сајт Каматица
Наслов: Редакција
