Министарство финансија Републике Србије 28. јануара 2016. године дало је службено мишљење број 011-00-56/2016-04 године које у наставку преносимо у целости:

„Одредбом члана 13. став 1. Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник РС“, бр. 24/01, 80/02, 80/02 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15 – у даљем тексту: Закон) прописано је да се под зарадом у смислу овог закона, сматра зарада која се остварује по основу радног односа, дефинисана законом којим се уређују радни односи и друга примања запосленог.

Према одредби члана 18. став 1. тачка 4) Закона не плаћа се порез на зараде на примања запосленог по основу накнаде превоза на службеном путовању, према приложеним рачунима превозника у јавном саобраћају, а када је, сагласно закону и другим прописима, одобрено коришћење сопственог аутомобила за службено путовање или у друге службене сврхе – до износа 30% цене једног литра бензина помноженог с бројем потрошених литара, а највише до 6.322 динара месечно.

Када је, сагласно закону и другим прописима, запосленом одобрено коришћење сопственог аутомобила за службено путовање или у друге службене сврхе, неопорезиви износ по основу накнаде превоза представља износ 30% цене једног литра бензина (или неког другог погонског горива за моторно возило које се користи у предметном случају) помноженог с бројем потрошених литара, а највише до 6.322 динара месечно (од 1. фебруара 2016. године у примени усклађени динарски неопорезиви износ – 6.417 динара).

Уколико се запосленом исплати накнада по основу коришћења сопственог аутомобила за службено путовање у износу већем од неопорезивог износа до 6.322 динара месечно, део изнад прописаног неопорезивог износа био би предмет опорезивања порезом на доходак грађана на зараду сагласно Закону.

Предметна накнада јесте накнада запосленом за употребу његовог аутомобила за службено путовање или у друге службене сврхе (фактички представља накнаду запосленом по основу амортизације сопственог аутомобила када га користи у службене сврхе), која у себи не садржи износ трошкова по основу горива које је потрошено на службеном путовању, односно у службене сврхе коришћењем сопственог аутомобила запосленог.

Трошак горива, које је запослени потрошио на службеном путовању, представља трошак пословања послодавца и не чини део зараде запосленог. Као основ за признавање трошка потрошених литара бензина (горива) користе се подаци нпр. из налога за службени пут (нпр. број километара пређених на службеном путу, временски период у коме се реализује службено путовање, тип аутомобила) као и из друге помоћне евиденције из које се може утврдити количина потрошеног горива у предметном случају.

С тим у вези, сматрамо да би општим актом код послодавца (колективни уговор, правилник, уговор о раду) требало да буде, поред осталог, уређено право запослених на накнаду трошкова службеног путовања кад се запосленом одобрава коришћење сопственог аутомобила за службено путовање или у друге службене сврхе и с тим у вези критеријуми који се цене при утврђивању накнаде у датом случају (нпр. просечна потрошња горива за предметни тип аутомобила, временски период у коме се реализује службено путовање, као и друге околности које утичу на висину потрошње бензина – горива).

Напомињемо да се предметна накнада утврђује на основу документације која се односи на реализацију службеног путовања као и помоћних евиденција по основу тог путовања.“