< <

Nije retkost, naročito u velikim stambenim
zgradama gde se mnoge komšije i ne poznaju, da neki od njih ne žele da učestvuju
u plaćanju zajedničkih troškova održavanja zgrade. U praksi, to znači manje novca
za popravku lifta, fasade, krova, ili prosto za tekuće uređenje i održavanje
zgrade.

Kamatica je istraživala da li se i na koji
način, takve komšije mogu „ubediti“ da ravnopravno učestvuju u raspodeli svih
troškova koji su neophodni da bi sve funkcionisalo, a šta se dešava ako oni to
ipak ne žele.

Na osnovu Zakona o stanovanju i održavanju
zgrada, skupština stanara, na zajedničkom sastanku i sa potrebnom većinom,
donosi odluku o tome koliko će iznositi visina tekućeg i investicionog
održavanja, a tu sumu su svi stanari dužni da plaćaju. Takođe, prema ovom zakonu
i opštine mogu da određuju minimalne iznose ovih troškova, a onda skupština
stanara da odredi veći iznos, ukoliko misle da im je to potrebno. Na primer,
ako zgrada ima privatno obezbeđenje ili su neophodni neki veći građevinski
radovi.

Po zakonu, skupštine stanara su pravna lica
i imaju mogućnost izdavanja faktura. Advokat savetuje da je najsigurnije da
prilikom plaćanja i izdaju te fakture, jer se posle, na osnovu njih, najlakše i
mogu naplatiti dugovanja. Ako skupština stanara ne izdaje fakturu dug od komšije
koji ne želi da ga plati može da se naplati i u redovnom parničnom postupku,
ali je to komplikovanija procedura.

Visina tekućeg i investicionog održavanja ne
može biti manja od one koju opština odredi.

„Ukoliko jedan ili više stanara ne plaća
svoj deo iznosa za održavanje zgrade, stambena zajednica kao poverilac može pred
nadležnim sudom pokrenuti izvršni postupak na osnovu fakture kao izvršne
isprave. U tom slučaju, sud donosi rešenje o izvršenju koje kasnije, radi naplate
sprovodi javni izvršitelj“, objašnjava advokat Marko Stanković. On još i dodaje,
da ukoliko stambena zajednica ne izdaje fakture, ona naplatu svog potraživanja
može izvršiti u redovnom parničnom i kasnije izvršnom postupku, ali da je to
mnogo komplikovanija procedura.

Koliki iznos dugovanja će skupština stanara
tolerisati najčešće je individualna odluka svake zgrade, ali je važno voditi i
računa o tome da to dugovanje ne zastari. Kod fizičkih lica taj rok je godinu
dana, od dana dospeća, dok je kod pravnih nešto duži i iznosi tri godine.
Takođe, pre same tužbe, komšiji koji ne plaća zajedničke troškove može se
poslati opomena pred utuženje kojom mu se ostavlja dodatni rok da to svoje
dugovanje i izmiri.

Advokat Stanković još i napominje da
vlasnici stanova u novim zgrada moraju da znaju da ukoliko svi stanovi nisu
prodati, za prazne odgovara investitor, a on je dužan da plaća zajedničke
troškove.

Takođe, u praksi se često dešava i „obrnuta
matematika“, odnosno da jedan ili više stanara žele nešto da plate, dok se
većina ne slaže sa tim. Jedan od primera su vlasnici stanova koji žive na
poslednjem spratu zgrada koje imaju ravne krovove koji u nekom trenutku i
prokišnjavaju. Po zakonu, krov spada u zajednički deo zgrade, i ukoliko dogovor
svih stanara nije moguć, advokat Stanković kao jedno od rešenja vidi „regresnu
tužbu“. U praksi to znači da „oštećeni stanari“ plate sanaciju ili potrebne
građevinske radove, a onda sudskim putem traže da im se sve to nadoknadi.
Potrebno je znati da ta tužba može da traje dve do tri godine, pre svega zbog
velikog vremenskog razmaka u zakazivanju ročišta, na svakih šest meseci, ali
ishod je uglavnom pozitivan.

Izvor: sajt Kamatica