Прва пресуда за раскид уговора за стамбени кредит одобрен у швајцарским францима тешко да ће донети решење тог проблема, напротив – отвориће нове. Банке за сваки раскинут уговор могу да траже накнаду штете а не губи аутоматски ни хипотеку, каже први човек Рајфајзен банке у Србији Зоран Петровић у интервјуу за Б92.биз и истиче да је пука неистина да су банке оствариле екстра профит одобравајући ове кредите.
– У Србији је донета прва правоснажна пресуда којом је раскинут банкарски уговор за стамбени кредит у швајцарским францима. То је дало наду и осталим дужницима у тој валути да из, за њих нежељеног зајма, на тај начин могу да изађу што безболније и због тога најављују колективне тужбе против банака. Има најава и да ће се ускоро о томе изјаснити и Врховни касациони суд, чиме би се успоставила општа судска пракса. Имамо и позитивно мишљење судије Уставног суда Драгише Слијепчевића. Где су ту банке, који је њихов став?
Разумем да идеја о “безболном” решењу даје наду грађанима задуженим у овим кредитима, али истине ради треба рећи да они никако нису заборављени и да су им још почетком прошле године, у складу са Одлуком НБС, понуђена четири модела потенцијалних решења. У нашој банци се готово сваки трећи корисник определио за једно од понуђених решења и тиме ако не решио, онда макар ублажио овај проблем.
Имајући у виду да је највећи број тих кредита осигуран, залагао сам се тада и јавно да се грађанима уз модел који је предвиђао 5% трошка конверзије тих кредита у евро индексиране на терет банака, понуди још и додатних 5% од стране Националне корпорације за осигурање стамбених кредита. Тиме би се смањили будући ризици по НКОСК и понуда учинила атрактивнијом. То би нас довело у стање пре одлуке Централне банке Швајцарске. Иначе, када је кренуо тренд јачања “швајцарца”, нудили смо и прелазак у евро индексиране кредите, али је мали број клијената те понуде прихватио. Такође, важно је подсетити и да су током прошле године, по Одлуци НБС о мерама за очување стабилности финансијског система, за преко 5 милијарди динара смањене финансијске обавезе грађана на терет банака.
Валутна клаузула је законима дозвољена у нашој земљи и коришћена је овде у сврху очувања датог, а не за некакво богаћење, како се хоће представити, и то зато да би банке могле да одговоре својим обавезама према штедишама, депонентима и кредиторима у “швајцарцима”. Курс се користи за обрачун, а суштински се ради о кредиту у страној валути.
– У Србији је нешто мање од 20.000 дужника у швајцарским францима, који годинама покушавају да нађу решење, нису били задовољни понуђеним моделима конверзије и ова пресуда се чини као излаз за њих. Да ли је ово решење њиховог проблема?
Наравно да има корисника ових кредита који се налазе у незавидној ситуацији, јер велики део прихода издвајају за измиривање обавезе по кредиту. Истовремено, имајући у виду износ ових кредита у отплати и број клијената, не ради се о системском проблему.
– Колико је конкретно банка на чијем сте ви челу оптерећена овом врстом кредита и како очекујете да ће се ствари даље одвијати?
У односу на укупан кредитни портфолио, учешће тих кредита је ниско, тако да нисмо у већој мери оптерећени овом врстом кредита, пре свега јер смо релативно касно почели са њиховим одобравањем у односу на неке друге банке на тржишту, али највише захваљујући томе што смо водили веома конзервативну политику управљања кредитним ризицима. Квалитет портфолија кредита индексирнаих у „швајцарцима“, иако лошији у односу на онај индексираних у еврима, још увек је добар, а како сам већ поменуо, сваки наш трећи корисник овог кредита определио се за један о понуђених модела НБС. Ми ћемо наставити да активно сарађујемо са својим клијентима који нам се обрате са жељом да пронађемо најадекватније решење за обе стране. Такође, нећемо држати главу у песку. Ово су важна питања која могу имати шире реперкусије на кредитирање у Србији.
Сматрам да раскид уговора о кредиту свакако није решење проблема. Наиме, уколико суд на захтев корисника кредита и нађе да су испуњени услови за раскид уговора због промењених околности, остаје обавеза корисника кредита да врати кредит који је примио од банке, у динарској противвредности одобреног износа кредита исказаног у швајцарским францима. Са друге стране, банка је у обавези да кориснику кредита врати оно што је од њега примила.
– Уколико почне подношење масовних колективних тужби, који би могао да буде одговор банака?
Ми за сада нисмо имали захтева за раскид, као ни судских поступака по том основу.
Уколико пак дође до судског поступка, банка ће истицати да промена курса није околност због које се може тражити раскид уговора због промењених околности, као и захтевати накнаду штете ако до раскида дође.
– Шта се уопште дешава када дође до раскида уговора клијента и банке у овим околностима?
У тим случајевима околности нимало не би биле једноставне, а део правних последица сам већ поменуо. Треба истаћи и да у случају раскида уговора банка не губи аутоматски хипотеку и да може да искористи и друге инструменте, попут менице, како би наплатила своје потраживање.
Посебно је питање да ли заиста постоје околности које су по својој природи такве да се због њих може тражити раскид уговора због промењених околности, и када су оне наступиле, будући да се од тог тренутка раскида уговор, ако до њега и дође. Да би уопште нека околност могла да буде разлог за раскид уговора, поред осталог, мора да буде таква да корисник кредита није могао знати да иста може наступити, што треба и да докаже.
Како сам већ рекао, наш став је да промена курса свакако није таква околност, пошто су и банка и корисници кредита врло свесни да курсеви флуктуирају.
Треба додати и да банка, у случају да суд раскине уговор на захтев корисника кредита, по закону има право на накнаду штете од корисника кредита.
Сасвим је јасно да ово не само да није решење проблема кредита индексираних у “швајцарцима”, већ отвара нове проблеме и трошкове за кориснике кредита.
– Теза дужника у ЦХФ све време је да се банке углавном за одобравање кредита у швајцарским францима нису задуживале у тој валути, већ у еврима, да због тога банке остварују екстрапрофит и да зато има простора да изађу у сусрет тим клијентима. Отуда и сада нека врста додатног реваншизма и најаве да ће „вам сад све наплатити колективним тужбама“. Да ли би заиста могло да се деси да „падне“ скоро 20.000 кредита у ЦХФ и шта би то значило за банке, за банкарски систем уопште?
Можда се може штошта приговорити банкама, али је пука неистина да су банке оствариле овде екстра профит. Банке су посредници између оних који имају новац и оних којима је новац потребан. Да би обављале тај посао, због ризика који преузимају, морају, поред осталог, да имају и одређени ниво капитала и да плаћају осигурање на значајан део штедње. Зашто овде нема екстра профита? Банке имају обавезе према својим кредиторима, штедишама и депонентима у швајцарским францима, и то су извори из којих су банке кредитирале грађане са ЦХФ индексираном клаузулом. Наша банка тренутно има кредите индексиране у “швајцарцима” у вредности од 70 милиона, али и 67 милиона обавеза према штедишама у истој валути. Део је финансиран и депозитом стране банке. На тему финансирања банака у швајцарским францима, саопштење је издала и Народна банка Србије. Све и да су банке хтеле да екстра профитирају, то није било могуће јер попут свих централних банака на свету, тако и НБС оштро ограничава изложеност банака ризику од промене курса у односу на капитал.
Важно је напоменути и да су каматне стопе на индексиране кредите у швајцарским францима биле ниже у односу на оне у еврима. Дакле, нема места причи о екстра профиту банака.
Да се вратимо и на ваше питање о стабилности банкарског система. Већ сам рекао да ти кредити, имајући у виду преостали дуг, не могу довести у питање стабилност финансијског система. Међутим, две трећине кредита у финансијском систему индексирано је у страној валути, што је последица чињенице да готово само и штедимо у страној валути. Да ли би грађани и кредитори који су банкама поверили штедњу, кредите и депозите у ЦХФ пристали да им исте вратимо по неком историјском курсу динара у односу на ЦХФ? Шта да кажемо сви ми који смо се задуживали у евро клаузули, по вишим каматним стопама када је рецимо у августу 2008. евро вредео 75 динара, а сада вреди 123? Где је ту граница за „промењену околност“?
Довођењем валутне клаузуле у питање, довели бисмо у питање и кредитирање економије ове земље као и стабилност финансијског система. Нама су потребне године стабилне и ниске инфлације да бисмо знатно више штедели у динарима, а тиме створили и предуслов за веће кредитирање у домаћој валути. Недавно смо понудили и први стамбени кредит у динарима са номиналном, променљивом стопом испод 5%, али тражња је минимална. Сви хоће у еврима, јер је номинално гледано, каматна стопа нижа. И кажите ми онда кога занима шта у перспективи може бити са курсом динара у односу на евро….
Када погледате најсвежију статистику перформанси кредита индексираних у ЦХФ код оних који нису шпекулисали и узели су до 5 милиона динара кредита, у противвредности, а тих је убедљиво највише – преко 65% кредитних партија, учешће доцње је 4,5%, док код оних којих су узели преко 20 милиона динара доцња износи 40,5%. Намеће се питање чији се интереси овде промовишу и штите?
– Све земље у окружењу решиле су проблем дужника у швајцарским францима на овај или онај начин, једино се у Србији то још није догодило. Да ли је држава могла да одигра неку активнију улогу, као у неким суседним државама и да ли мислите да би требало на неки начин да поднесе и одговорност, с обзиром на то да је једно време и сама субвенционисала такве зајмове, дајући им практично тиме легитимитет и према грађанима. Да ли је могло све да се реши мало другачије, уместо што смо сада стигли до тога да је све у рукама судова? Да ли још има простора за то?
НБС и банке су уложиле напоре у решавање овог проблема, који је ипак далеко мањи него у земљама у окружењу. Предлагао сам да додатни подстицај дође и од НКОСК-а. Са коликим успехом су неке државе решиле овај проблем? Време ће показати. Сведоци смо и судских поступака против држава. Не бих се изненадио да цех на крају плате сви порески обвезници.
Народна банка је, након низа тешких дискусија и преговора, како са пословним банкама, тако и са удружењима грађана, донела поменуту Одлуку о мерама за очување стабилности финансијског система, и тиме понудила четири модела потенцијалних решења грађанима задуженим у овим кредитима. Жао ми је што је негативна кампања оног дела клијената који није био спреман на договор, довела до тога да ови модели нису прихваћени од стране већег броја корисника, јер верујем да би они били од користи за највећи број грађана, поготово оних који спадају у категорију најугроженијих.
Извор: сајт Б92
