Правници упозоравају да је ово незаконит посао, јер је за уступање било ког уговора потребна сагласност клијента
Осим што банке у Србији међусобно тргују потраживањима (кредитима) грађана, оне истовремено „продају” и њихове уговоре. Ову праксу која је све чешћа на банкарском тржишту правници сматрају незаконитом и обмањујућом за грађане.
Како каже адвокат Војин Биљић, по нашем праву, да би дошло до уступања било ког уговора, неопходна је сагласност и банке и клијента. Без тога, додаје, није могуће да клијент једне постане клијент друге банке.
– Шта раде банке? Овај посао раде под велом преноса потраживања пошто за то није потребна сагласност клијента. Дакле, једна банка пренесе сва своја доспела и недоспела потраживања другој банци и заједно са потраживањима средства обезбеђења.
И то је у складу са законом.
Међутим, проблем је што банке закључе уговор о преносу потраживања, а понашају се као да је извршено уступање уговора. Тако нова банка која је преузела портфолио даје информације, разматра приговоре, преузима кредитни досије, па чак и проглашава доспелост кредита – објашњава Биљић и додаје да неке банке иду толико далеко да самоиницијативно отварају текући рачун клијената без њихове сагласности.
Иначе, банка се преносом потраживања не може ослободити обавеза према клијенту. Иако његове рате кредита, после преноса потраживања, наплаћује друга банка, она са којом је закључио уговор требало би и даље да му даје информације, решава приговоре или прогласи кредит доспелим. Код ње остаје кредитни досије клијента, али у пракси то није тако. Закон о заштити корисника финансијских услуга, сматрају правници, није споран , него је проблем у његовом тумачењу и злоупотреби која се најбоље може илустровати могућим судским спором. У случају да до њега дође судови аутоматски одбацују тужбу против „нове” банке, јер она није у уговорном односу са клијентом.
– По нашем праву све ове радње немају правно дејство пошто уступање уговора није извршено, без обзира што се клијенти обавештавају о супротном, што им се издају нове картице или воде кредитни досијеи. Конкретно, ако нова банка клијенту прогласи кредит доспелим, ако му да информацију или му реши приговор, то се у праву сматра незваним вршењем туђих послова у односу на ранију банку, а преваром у привредном пословању у односу на клијента – објашњава Војин Биљић.
Он закључује да се стара банка не може ослободити своје обавезе да она решава приговоре или да клијенту пружа информације. Разлог је, истиче, то што се вољом грађана за ступање у уговорне односе не може трговати.
– Посебно ће бити интересантно који ће бити став судова у случају да нова банка, на пример, прогласи кредит доспелим и активира хипотеку, наносећи на тај начин штету клијенту. Да ли ће ово бити нови основ за масовне тужбе клијената против банака – пита наш саговорник.
Према Закону о заштити корисника финансијских услуга, банка може да уступи потраживање од физичког лица само другој банци. Корисник у том случају задржава сва права која су уговорена, као и право истицања приговора према другој банци које је имао и према првој банци, наводе у НБС. Међутим, из одговора НБС недвосмислено се може закључити да грађани више немају ништа са старом банком и да је адреса за све послове и приговоре – нова банка.
– Приликом уступања потраживања банка уступа комплетну уговорну документацију другој банци. Корисник има право да новој банци поднесе приговор и остварује друга права из уговорног односа – кажу у НБС, додајући да у пословној пракси продаја портфолија подразумева како уступање потраживања, тако и уступање уговора.
– При уступању потраживања, сагласност корисника – дужника банке, није потребна, осим ако није другачије уговорено. Банка је, међутим, дужна да га обавести о томе и од тог момента уступање има дејство према кориснику – наводе из НБС у одговору „Политици”.
Када је реч о примени института уступања уговора, на шта упозорава струка, у НБС истичу да је по Закону о облигационим односима неопходан пристанак друге уговорне стране, у конкретном случају корисника – дужника банке. Кажу да корисник може дати пристанак и унапред (приликом закључивања иницијалног уговора са банком), и у том случају уговорни однос прелази на другу уговорну страну (пријемника) и корисника у часу када је корисник обавештен о уступању тог уговора. Да ли ће корисник и даље имати отворен текући рачун код банке која уступа своја потраживања, односно уступа уговор, зависи од споразума корисника и банке, те је могуће уговорити да ће уговор о отварању и вођењу текућег рачуна бити предмет уступања заједно са уступањем потраживања, односно уступањем уговора о пружању „кредитних услуга” банке.
Значи ли ово да ће у будућности бити потпуно неважно у којој банци отварамо рачун и да ћемо сви потписивати бланко пристанак да наш уговор, у сваком тренутку, може да преузме нека друга банка.
Извор: сајт Политика, аутори Ивана Албуновић / Јелица Антељ
