Sporovi povodom i u vezi sa ugovorom o posredovanju relativno su česti u domaćoj sudskoj praksi, u nastavku ukazujemo na praksu sudova koja se u konkretnom slučaju odnosi na pitanje dopuštenog predmeta ugovaranja kod ovih ugovora.

Ugovor o posredovanju, kao i svaki drugi ugovor obligacionog prava, mora da ima dopušten osnov u vidu dopuštenog predmeta ugovaranja samog posredovanja. Ukoliko ugovor o posredovanju nema dozvoljen pravni osnov, ništav je pravni posao, o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti, pa u sudskom postupku ne može da mu se pruži pravna zaštita.

Slučaj 1

U određenom broju parnica tražena je pravna zaštita kroz zahtev za vraćanje unapred isplaćene posredničke naknade za pružene usluge od lica (u ulozi tuženog) koje se obavezalo da će preko „svojih veza i kontakata” posredovati i obezbediti potrebne dozvole, saglasnosti i odobrenja od nadležnih službi upravnih organa za npr. izgradnju na nekoj lokaciji. Kako tuženi – posrednik u ovakvom pravnom poslu – nije izvršio svoju obavezu, tužilac postavljenim zahtevom predlaže da se obaveže tuženi da mu na ime duga vrati isplaćeni iznos sa pripadajućom kamatom.

U ovakvom slučaju radi se o ugovoru koji je ništav, s obzirom na to da je suprotan imperativnim propisima kojima je propisan postupak dobijanja i izdavanja građevinske lokacijske dozvole, kao i organ pred kojim se takav postupak vodi i koji izdaje navedene dozvole. Kako se radi o ugovoru čiji je predmet nedozvoljen i ima nedopušten osnov u smislu odredaba člana 47. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, ovakav ugovor ne proizvodi pravna dejstva za ugovorne strane shodno odredbi člana 103. stav 1. istog zakona, pri čemu su obe ugovorne strane nesavesne, pa u takvom slučaju sud neće pružiti, već će uskratiti sudsku zaštitu tužiocu i odbiti postavljeni tužbeni zahtev za predaju isplaćenog iznosa na ime izvršenja nedozvoljenog ugovora.

Slučaj 2

U jednom slučaju (Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu od 34. 3. 2014. godine i Presuda Apelacionog suda u Beogradu od 11. 6. 2015. godine) prvostepeni sud je tuženog, kao nesavesnu stranu u zaključenju ništavog ugovora o posredovanju, obavezao da opštini H, na čijoj teritoriji je tuženi imao prebivalište, preda navedeni iznos kao predmet nedozvoljenog ugovora, u smislu odredbe člana 104. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima koje glase:

Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište.

Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima.

Sve prethodno navedeno imajući u vidu da tuženi nije bio ovlašćen da postupa u postupku donošenja građevinske lokacijske dozvole, odnosno da utiče na brzinu sprovođenja tog postupka, niti je tužiocu pripadalo pravo da dogovara činidbu čije je izvršenje nezakonito.

Više o ovoj temi pisali smo u tekstu Ugovor o posredovanju kroz sudsku praksu u časopisu Lege Artis Propisi u praksi. Autori teksta su  Dragana Marčetić, sudija Višeg suda u Beogradu Vesna Filipović, sudija Apelacionog suda u Beogradu

Redakcija

Članak Dopuštenost osnova kod ugovora o posredovanju se pojavljuje prvo na PROPISI.NET | Svi propisi Republike Srbije online.